U skladu sa Zakonom o radu pravo na godišnji odmor u punom trajanju za svaku kalendarsku godinu ima zaposleni na neodređeno ili određeno vreme, ako u kalendarskoj godini u kojoj je prvi put zasnovao radni odnos ima neprekidno šest meseci rada i ako u kalendarskoj godini za koju koristi godišnji odmor nema prekid rada duži od 30 radnih dana. Pravo zaposlenog na godišnji odmor je pravo koga se zaposleni ne može odreći, niti mu se to pravo može uskratiti.
Zaposleni koji su zasnovali radni odnos na određeno vreme, dakle, imaju sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, kao i zaposleni koji su zasnovali radni odnos na neodređeno vreme. Razlika je samo u tome što godišnji odmor za zaposlene koji su zasnovali radni odnos na određeno vreme može da se koristi u toku trajanja radnog odnosa na određeno vreme, neposredno pre isteka roka za koji je zasnovan radni odnos i po isteku tog roka.
Poslodavac je, takođe dužan da, u slučaju prestanka radnog odnosa, zaposlenom izda potvrdu o iskorišćenom broju dana godišnjeg odmora, zbog prava zaposlenog na dane godišnjeg odmora kod novog poslodavca.
Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora donosi direktor i rešenje se mora dostaviti najkasnije 15 dana pre dana određenog za početak korišćenja odmora. Ako poslodavac zaposlenom nije dostavio rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, smatra se da je zaposlenom uskratio pravo na godišnji odmor, jer zaposleni ne može da koristi godišnji odmor bez rešenja, odnosno saglasnosti poslodavca, u skladu sa čl. 75. st. 2. i 3. Zakona.
(Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-01095/2006-02 od 6.9.2006. godine)