Prema članu 50. Zakona o radu puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno.
Radna nedelja traje pet radnih dana. Raspored radnog vremena u okviru nedeljnog radnog vremena utvrđuje poslodavac, direktor ili preduzetnik. Radni dan, po pravilu, traje osam časova (član 55. Zakona).
Međutim, poslodavac može da odredi da radni dan traje i kraće od 8 časova, naročito kada radna nedelja traje šest radnih dana.
Prema tome, Zakon utvrđuje dužinu samo nedeljnog radnog vremena, a ostavlja poslodavcu da u zavisnosti od potrebe procesa i organizacije rada, izvrši raspored radnog vremena u toku nedelje. Ako je kod poslodavca utvrđeno da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno i da radni dan traje 8 časova (od ponedeljka do petka) subota nije radni dan.
Prekovremeni rad je rad koji zaposleni ostvari iznad svog propisanog radnog vremena, odnosno to je vreme koje je zaposleni ostvario duže od radnog vremena u kojem je dužan da radi. Slučajevi u kojima može da se uvede prekovremeni rad propisani su članom 53. Zakona. Trajanje prekovremenog rada je ograničeno u toku radnog dana, u radnoj nedelji i dnevnim odmorom između dva radna dana.
Kod poslodavca kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahtevaju, radna nedelja može biti organizovana i drugačije, na primer, da traje šest radnih dana (član 56. Zakona). To znači da poslodavac može zbog potrebe procesa rada da donese odluku da radna nedelja traje šest radnih dana u okviru 40 časova nedeljno i u tom slučaju subota je redovan radni dan.
Iz navedenih odredaba zakona proizilazi da radna nedelja može da traje pet ili šest radnih dana, a dnevno radno vreme (početak i završetak) u zavisnosti od delatnosti poslodavca, odnosno organizacije procesa rada i to, po pravilu treba da iznosi 8 časova.
(Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-249/2006-02 od 16.3.2006. godine)