Iako se po Zakonu prešlo na iskazivanje samo bruto plata, u praksi se i dalje koristi nekoliko metoda za njihovo obračunavanje:
– NETO plate po rešenju, korisnik unosi u obračun samo NETO platu za svakog radnika i na osnovu nje očekuje da program obračuna Zakonom propisanu bruto platu i ostale poreze i doprinose. Ovde je jako bitno da se kod kreiranja obračuna unese pozitivna vrednost za minimalnu zaradu u okviru firme jer nju program koristi kod računanja osnovnog koeficijenta. Ostatak procedure je standardan, unose se NETO plate u samom obračunu u odgovarajuću kolonu, pa F8 za kreiranje obračuna.
– Bruto plate, korisnik unosi samo bruto platu za svakog radnika, a program na tu bruto platu izračuna potrebne poreze i doprinose. Za razliku od prethodnog načina, ovde je neophodno uneti 0 u polje minimalna zarada za preduzeće ili postaviti sve osnovne koeficijente za radnike na 0 kako bi se dobio ispravan obračun.
– Obračun preko koeficijenata. Na nivou firme se definiše minimalna zarada koju unosite u obračun, a svaki radnik u ugovoru ima definisan osnovni koeficijent. Plata se za svakog radnika dobija tako što se minimalna zarada na nivou firme deli brojem radnih sati u mesecu, a to zatim množi osnovnim koeficijentom za svakog radnika i tako se dobija cena rada posla po satu. Zatim se za svakog radnika unese koliko je sati radio, bio na odmoru, plaćenom/neplaćenom odsustvu, bolovanju, trećoj smeni i sl. pa će program prema definisanom modelu obračuna određene sate pomnožiti dobijenom cenom rada za radnika i (ako je potrebno) dodatnim koeficijentom da bi na kraju dobio zaradu na osnovu učinka. Dalje se na tako dobijenu zaradu primenjuju koeficijent minulog rada (obicno 0.4 za svaku godinu staža), procena bonusa/kazne iz polja učinak i ostale stavke koje spadaju u naknade, pa kad se sve to sabere dobija se konačno bruto plata koja zanima državu. Dalje se na tu platu standardno obračunavaju porezi i doprinosi.