Zašto se vrednost zaliha ne slaže kad se uporede razni metodi vođenja?

Procena vrednosti zaliha različitim metodama

Dakle, ulazi 10 kom x 100 din, zatim izlazi 5 kom, zatim opet ulazi 5 kom ali po 120 din i na kraju se prodaje jedan komad. Prikazana kartica radi po prosečnim nabavnim cenama. Prvi izlaz je normalno po 100, a posle drugog ulaza, prosečna cena je 110, pa po toj ceni izlazi i taj jedan komad.
Trenutna vrednost je 9 kom x 110 = 990 dinara i to je procena nabavne vrednosti po prosečnim nabavnim cenama.

Ako se isti primer radi po FIFO metodu, dobija se nešto ovako:

Kao što vidite, jedina razlika je u drugom izlazu koji ide po 100 din, jer još postoje neprodate zalije po 100 dinara. Preostaje 4 x 100 i 5 x 120 = 1000 dinara zaliha, što se razlikuje od prethodno dobijenih 990 dinara preostalih zaliha.

Postoji i treći metod procene, koji se zasniva na ukalkulisanoj razlici u ceni. Suština takvog metoda je da se izlaz radi po „ukalkulisanoj razlici u ceni“ po ulazima. Prvo pretpostavimo da je za sve stavke u prethodnom primeru prodajna cena ista, 150 dinara. Za naš primer, ukalkulisana razlika u ceni je:

prodajna vrednost ulaza = 10 x 150 + 5 x 150 = 2250
nabavna vrednost ulaza = 10 x 100 + 5 x 120 = 1600

To znači da je odnos PV:NV = 2250:1600=1.406. Sad kažemo da je prodajna vrednost prodate robe 5 x 150 + 1 x 150 = 900 i hoćemo da vidimo kolika je bila nabavna vrednost te prodate robe pomoću proporcije:

2250:1600 = 900:X

X x 2250 = 1600 x 900
X = 640

To znači da je svaki od 6 artikala prodat po nabavnoj ceni od oko 640/6 = 106.6. Preostale zalihe po ovoj metodi su: 1600 – 640 = 940.

Dakle, rezime glasi da svaki metod procenjuje zalihe na drugu vrednost. Stvar je u tome da ako se manje skine sa zaliha više ostane i obrnuto, znači zbir ostaje uvek isti. Svaki metod ima neku svoju logiku i skida različito sa zaliha, pa preostala vrednost nikako ne mora biti ista. Naravno, ako bi se zalihe ispraznile do kraja, uvek bi se dobio isti rezultat.